LEBARA

Dopisnica iz Varoši
Eh, derane moj, sada sada ću da ti propovedam i kažem reč, koju ni ja nisam odavno prevalio preko usana, a vi mladi dal’ ste je čuli il’ ne, zapravo i ne znam a tuvim da i niste. Znaš li ti šta je to lebara? Da, dobro si čuo lebara a nije od ‘leba. To joj je narodsko ime, tako su je zvali odvajkada, valjda kada su je prvi put pripremili i okusili. Da, derane moj, reč je o rakiji. Peklo se i od dudinja, šljiva, komine grožđa a bogami kada okasneli mraz oprlji pupoljke i godina ostane bez roda, onda daj šta daš, šta ima, da se dočeka novi rod. Kukuruz je uglavnom uvek rađao i žutio se kao dunje u kotarkama i služio baš za takvih godina, za spremanje rakije već narečene, lebare. Od kukuruzne prekrupe sa dodatkom još kojekakvih špecija, pravila se rakija sa dosta metila, meka, pa kada se malo više popije, eto ti vraške glavobolje. Pogotovo za zimskih večeri i sedeljki u sobi ispunjenoj dimom iz različitih čibuka i lula napunjenih busenjskim duvanom i nalivenom lebarom, budili su se konzumenti razdraženi i mrzovoljni, ispijajući krčage hladne, bunarske vode, ne bi li ugasili strahovitu žeđ od prethodne terevenke. Neki su u lebaru dodavali i suve smokve ili suve šljive da bi bila iole pitkija, barem dok je piju, ali slaba uteha, svejedno glava bi ponovo bubnjala i postajala teška i za divan i za radnju. Nijedan posao se nije mogao započeti, ni svršiti bez ove „mučenice“, zamene za pravu rakiju, kojom se nazdravljalo i na Slavama, saučestvovalo u bolu, ili prosto bekrijalo, pogotovo za zimskih večeri, kada je noć bila duga, a radova onih paorskih malo, tek da se pripremi ogrev, namiri i napoji stoka ili očisti sneg. A i ondašnje zime su bile hladne, snegovite. Pamte se visoki nameti i velika studen i valjalo je dobro lopatati da se izađe iz kuće i očisti trotoar. Tako oznojanim i zarumenjenim od mraza itekako bi dobrodošao čokanj mlake lebare, da se povrate, prikupe snagu i nastave sa nimalo lakim poslom. Bilo je i da se nakon dobrih komada švargle ili džigernjače opet prihvate lebare, da kako kažu: „razbiju masnoću“, ili natope sveže istopljene čvarke, koje su grickali kao sada deca čips, sve u slavu zimskih praznovanja. Ej, a znala je tako da ošamuti konzumenta mirnog i stidljivog Božijeg ugodnika, da kada malo više „povuče“, da ga učini ratobornim, svadljivim, da ga rasplače i podseti na težački život i nemaštinu, da siromašku popusti stege i da iz sebe izbaci svu gorčinu i čemer. Bilo je i svakojako i da se neki ćutljivac raspriča i prodivani, pa niko ne može ništa kasti više od njega, ili pak neka pričalica da zaćuti, kao da je ne daj Bože ostao bez jezika, samo gledi i ne otvara usta. Eto takva zna da bude ova paorska družbenica, što se lebara zove, da izmeša i zaveže, oraspoloži i sneveseli, uvek prisutna a neprimetna, ćutljiva u boci, ali zato nepredvidiva kada se sruči u grlo. Kanda je juče bilo, ono kada su igrali ajnca jedne jeseni u plevari kod č’a Joce rabadžije, krili se od žandara, pa se malko popilo više lebare, a karta ko karta, varljiva i svadljiva, zanela Baču Prekajskog da je izvukao brisu, od koje se nije ni noćom odvajao, i malko recnuo Števu Brnzara, zbog hercovog keca, koga je izvukao sa dna špila. Društvo se uznemirilo, Števa je odskočio u stranu i začas se popeo na kotarku, dok su ostali smirivali Baču, onako omamljenog i besnog, stišavajući ga da ne bi privukli pažnju varoškog žbira i dojavio žandarmima. Tajnu su čuvali dugo, više zbog sebe neg’ Bače, jer je vlast oštro kažnjavala kockare…Kada se u proleće kopa kukuruz, umesto vode često se nosila lebara, kažu paori, manje se žedni a i bolje krepi neg’ voda. Dugačka duž, sunce upekne a motika oteža, e tad’ dobro dođe gutljaj lebare da povrati snagu i utoli žeđ … Prolazi vreme, odnosi kao Tamiš u proleće pokošeno seno, mnogo toga se promenilo i otišlo zauvek. Eto, niko više gotovo i ne koristi tu reč – lebara, rakija od kukuruza. Sada se piju druga pića, u kazanima se peče šljivovica od novih sorti šljiva, retko od „trnovače“ ili „itebejke“, mnoge voćne rakije su preuzele primat a izmenili su se i konzumenti sa novim ukusima i prohtevima. Na svadbama, Slavama i drugim veseljima ili daćama, nema više mesta lebari, poslužila je svojoj nameni u nekom vremenu a onda nestala i ugasila se kao paorska duša … Gledam polja, zelene se redovi kukuruza, vetar nemarno zadirkuje lišće koje se povija kao u priči, negde daleko u podsvesti, kao da se otima od zaborava ta arhaična reč – lebara i dobuje po odlutaloj prošlosti, baš kao i krupne kapi ove jesenje kiše, vraćajući nas u one dane, da nas podseti dragi moji varošani, da se bar ponekad prisetimo, gledajući u žute klipove, koji dremaju u nakrivljenim kotarkama pevajući i tiho šumeći pesmu neprebola, spominjući ono naše … što nekad bejaše.