STARI ĐERAM

0 4.648

Dopisnica iz Varoši

Još mi duša i sad’ sanja,
Razastrta sred ravnice,
ĐERAM što ka nebu klanja,
Dok mi suze kvase lice.

A, kako i ne bi, kada me ta slika prati svuda, kao ključ od čarobnog sveta, koji se otvara volšebno već pri samoj pomisli na prve dane detinjstva, kada počinjem da pamtim… ĐERAM, taj simbol banatske ravnice, uz monumentalni toranj Katoličke crkve bili su dva prepoznatljiva obeležja naše Varoši. Bila su ustvari dva đerma. Jedan na južnom delu Varoši a drugi na zapadnom delu, odakle je obično dolazilo i nevreme za vreme letnjih meseci. Bunari su davno iskopani i ozidani u krug velikim formatom cigle “ modošanke“, jer je oduvek bilo potrebe za pitkom i bistrom vodom. Putnici koji su dolazili vozom iz pravca Sečnja ugledali bi prvo sa svoje desne strane đeram, ili kada bi dolazili zapregom „letnjim putem“. U noći bi se videli obrisi đerma kako stremi nebu i kao da koketira sa mesecom i nemirnim zvezdicama koje su sjale na nebu i preko treptaja, kao preko printera slale slike i vesti u daleka prostranstva. Oba đerma, kao dva stražara, su ćutljivo podnosila i hladne zime i nesnosne letnje vrućine, dosadnu banatsku košavu, lavež seoskih pasa, čuvajući Varoš kao nevidljivi zaštitnici. Danju su neumorno „klanjali“ izbacujući na stotine litara hladne i pitke vode napajajući ovom dragocenom tečnošću i stoku i umorne kočijaše i prolaznike i svi bi se osećali zadovoljno i snažno, kao da su pili rajsko piće. Oko đerma bi se vodili i divani, pričalo se o letini, o paoršagu, psovala suša, grad ili kakva druga nepogoda, trgovalo ili prosto razmenjivanje varoških novosti kojih je bilo na pretek. Ko je god probao, makar jednom, tu blagodat iz velikog, drvenog kabla, pogotovo ako je umoran od puta ili poljskog rada, kleo se da nikada nije tako uživao kao u toj lepoti hladne bunarske vode, koja ga je tako volšebno krepila ispunjavajući mu milinom celo telo. Tokom dana bi se kod đermova zaustavljale zaprege ili u odlasku ili u povratku sa njiva, da se napoje konji i kočijaši, a pred veče, zna se, čobani su sa pašnjaka dogonili i pojili na stotine krava, ovaca ili svinja. U to vreme Varoš je bila bogata sa stočnim fondom, i od ranog proleća do kasne jeseni je stoka isterivana na pašnjake, na ispašu. Postojala su dva velika stada krava koja su se napajala i kod jednog i kod drugog bunara, ovce su se napajale uglavnom kod đerma sa zapadne strane Varoši, a svinje i kod jednog i kod drugog. I sve je odzvanjalo od zvižduka čobana i laveža hitrih, pametnih pulina, koji su besprekorno izvršavali komande svojih vlasnika. Gotovo da nije bilo u Varoši, u to vreme, koja nije imala nešto od tog „blaga“ , ili kao osnovnu ili kao dopunsku delatnost. Mleka, mesa, vune je bilo u izobilju, ništa se nije bacalo. Postojala je u to vreme veoma jaka i uspešna zadruga koja je otkupljivala gotovo sve od seljaka, vunu i kožu, perje i čekinje, čahure maka … ništa se nije bacalo u smeće, smetlišta nije ni bilo. Kolari, kovači, sarači, stolari, imali su pune ruke posla kako izgrađujući nove tako i popravljajući stare kočije, kola, čeze, fijakere, sersame. Bila je prava milina otići u bilo koju od ovih radionica i videti te ljude, velemajstore svojih zanata kako vešto, sa puno ljubavi i umeća uživaju u svom radu. I opet priča varošana kako o novim, tako i o starim vremenima, sećanja na neke drage ljude, vremena, običaje navike koje se menjaju pri naletu novih vetrova, civilizacijskih dobara, koje donose kako radost mlađim generacijama, tako nemir i zabrinutost onima starijima koji su teško prihvatali novotarije, držeći se više tradicionalizma. Na kraju Varoši idući ka jugu, tu oko đerma bi se tokom avgusta meseca vršio suncokret. Postavljale bi se vršalice, na ledini iza zadnjih kuća, i sve bi mirisalo na ulje, na sve strane se prolamao smeh mladih, devojaka i mladića, pošalice varoških šereta i spadala, sve tako od rane zore do prvog sumraka, kada bi umorni i oznojani prekidali posao i svi hrlili da se pred polazak osveže i i napoje hladnom bunarskom vodom. Pamti đeram puno priča, smešnih zgoda, skrivenih pogleda, tajnih poljubaca i emocija, poput tog slatkog jezgra suncokreta, koji se topio u ustima baš kao neka najslađa poslastica. Đeram se veselo pregibao gore – dole stotinu puta i sam se veseleći što prinosi svojom hladnom, pitkom vodom radost umornima i to ga je činilo naročito važnim i ponosnim. A onda, odjednom sve brzo umine i prestane, voda u bunaru se umiri i utiša, đeram se propinje ka nebu isčekujući svoje noćne saputnike sa modrog neba i sam okupan mesečinom, svečan u svom monumentu, započinjući iznova tu nemuštu komunikaciju sa vaseljenom. U letnjim noćima bi se čule samo pesme zrikavaca u otavi, koji kao da su pevali najlepše uspavanke starome đermu, dok su se svici poigravala oko njega izvodeći svoj nebeski ples, da nagrade na taj način umornog vodonosca, sve tako dok ne zarudi zora tamo iza tajnivitih Karpata i prvi zraci sunca ne obgrle usnuli đeram. I onda, sve ispočetka, stresajući se od jutarnje svežine đeram bi započeo svoj svakodnevni ritual, veselo poput hitrog zeca što se primakao da u miru, na kraju korita posrče spasonosnu vodu i da pred prvom zapregom odjezdi u kukuruze. Vremenom i u vremenu sve se menja i donosi nove vrednosti, civilizacijska dobra, nekada na bolje, nekada na gore. Mehanizacija je potisnula zaprege, nestankom zaprega su utihnuli i nestali kolari, kovači i sarači, stada su se proredila, sve manje i manje se koristio đeram, jer je izgradnjom vodovoda voda prisutna u svim domaćinstvima, a đeram ostao sam i napušten, da kao siroče, gleda kako su ga svi ostavili i zaboravili. Ne samo napustili, nego su nesavesni meštani počeli da bacaju otpad u njegovu bistru i hladnu vodu, čineći je neupotrebljivom, a on venuo i trunuo, baš kao neki sipljivi, bolešljivi stogodišnjak. Neko ga je, ili dobronamerno ili nedobrosmerno uklonio, ostao je samo zapušten bunar i sećanje koje bledi i boli sve one koji ga pamte, i večito pitanje – zar je baš moralo tako? Još jedan simbol naše Varoši, dragi moji varošani, je otplovio rekom zaborava, a nama delić duše i sentimenta, deo kolektivnog sećanja na sve ono čime smo se ponosili, što smo voleli i samoprekor da nismo učinili dovoljno, da ipak sačuvamo ono što volimo. Dolazeći u našu i vašu Varoš sa setom i čežnjom gledamo kroz prozor automobila, voz je istutnjao zanavek, i prizivamo u sećanje stari đeram, dok u ustima osećamo ukus hladne, bistre vode koja nas okrepljuje i oživljava našu mladost, jača nas i krepi, a njegova škripa i voda koja se izliva iz kabla u hiljadama kapi, kao hiljade molitvi, mami sve nas da nikada ne zaboravimo ono naše … što nekad’ bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.