Banat – žitnica carevine
Trgovina žitom
Duh Francuske revolucije je zahvatio i uzdrmao feudalni poredak. Dolazak Napoleona na vlast i početak njegovih osvajačkih ratova od 1796. do 1815. godine izazvali su i ekonomski poremećaj na svetskom tržištu. Došlo je do velikih potraživanja hrane i zbog toga se proizvodnja žitarica u Banatu još više povećala. Trgovina žitom je bila među najunosnijim poslovima, kojima su se bavili veletrgovci, Grci, Cincari i Srbi. Žito se kupovalo širom Banata u velikim trgovištima Žombolju, Kikindi, Temišvaru, Zrenjaninu i Pančevu. Najveći trgovački centar je ostao Novi Bečej, iz čije je luke godišnje isplovljavalo do tri stotine lađa, sa tovarom od milion požunskih merova žita. Pored žita, najtraženiji artikal je bio duvan. Iz Segedinske luke je 1794. godine isplovilo četrdeset lađa prepunih banatskog duvana i odvezlo ga u velike trgovačke centre Trsta, Pešte i Beča.
Potražnja za hranom postaje najveća za vreme Napoleonove blokade evropskog kontinenta 1806. godine. Banatski veleposednici su osetili da se proizvodnjom hrane mogu još više obogatiti i započeli su na svojim posedima, koji su iznosili više hiljada katastarskih jutara, još intenzivniju proizvodnju. Imanja su organizovali po uzoru na Engleske i Pruske i napravili su majorate i salaše na svojim posedima. Tu su bile izgrađene kuće za podložnike, ambari, štale i ostali pomoćni objekti. Gazdinstva su im vodila stručna lica, takozvani „španovi”, ili spahijski nadzornici. Međutim, većina nadzornika, osim uredno vođenih knjiga i evidencija o prinosima, nisu znala mnogo o poljoprivrednoj proizvodnji. Jedan savremenik je uočio da su banatski vlastelinski službenici slabog stručnog znanja, „samo da ih čovek ne sluša dugo, jer će se onda zaista uveriti kakve su to neznalice”. Bilo je manje izuzetaka od ovog pravila, ljudi koji su bili i stručni, obrazovani i koji su dobro upravljali imanjima.
Kao poznati i priznati nadzornici imanja spominju se: Imre Trop iz Jaše Tomića (Modoša), Ferenc Gabor iz Lovrina, Antal Hekler iz Žombolja i Imre Gros iz Obebe. Među njima se isticao Janoš Bartok iz Velikog Sent Mikloša, deda čuvenog kompozitora Bele Bartoka. Svi pomenuti upravnici imanja su bili saradnici stručnog časopisa Mađar Gazda (Magyar Gazda). Janoš Bartok je u jednom svom članku opravdano tvrdio da su za nestručnost većeg dela vlastelinskih službenika krivi sami vlastelini, jer ne poznaju savremenu poljoprivrednu proizvodnju i zbog toga ne cene stručnjake u dovoljnoj meri.
Povećani prihodi na vlastelinstvima nisu bili posledica njihovog dobrog gazdovanja, oni su bili rezultat velike potražnje žitarica zbog ratnih prilika. Najveće posede u Banatu su imali bečka dvorska komora, pa Čanadska biskupija sa 12.000 katastarskih jutara, Karlovačko vladičanstvo 11.000 katastarskih jutara, Zagrebački kaptol 11.000 katastarskih jutara i Zagrebačka biskupija sa 7.100 katastarskih jutara zemlje. Među najboljim i najuglednijim veleposedima u Torontalskoj županiji su bili: Pala Arizija u Banatskoj Topoli, barona Bileta u Banatskom Velikom Selu (Sent Hubert), Vilibalda Bogdanovića u Međi (Pardanj), grofa Gerlica u Deski, grofa Jožefa Čekonića u Žombolju i okolini, čiji je posed iznosio 56.000 kj, Ištvana Damaskina u Hajdučici, nadvojvode Stefana Habzburškog u Ostojićevu (Potiski Sveti Nikola), porodice Karačonji u Novom Miloševu (Beodra), Agošton Lazara u Ečki, barona Liptajija u Lovrinu, porodice Nako u Velikom Sent Miklošu i posedi barona Sine.
Granski cehovi
Država je 1827. godine donela zakon o do tada najpreciznijem popisu stanovništva, po kome se mogao videti društveni i ekonomski status građana. Rezultati toga popisa su za Banat samo delimično obrađeni. U 163 naselja županije bilo je 127.965 poreskih obveznika. Po ovom popisu se videlo da su Torontalska i Tamiška županija po blagodeti stanovništva, među najboljima u celoj državi. Glavni izvori prihoda stanovništva su bili stočarstvo i zemljoradnja, koja je naglo napredovala. U službi poljoprivrede su bili uključeni i zanati, kao što su kovački, kolarski, sarački, užarski i drugi. Prema podacima popisa, u županiji je bilo 229 kovača koji su, pored potkivanja konja, pravili alatke za seljaštvo, a kasnije će oni izrasti u značajan faktor u pravljenju raznih mašina, plugova i oruđa za rad. Da bi odbranili svoje interese u proizvodnji od nadiruće konkurencije, zanatlije su osnovale svoje granske cehove. Tako su zanatlije srodnih zanimanja u Banatu osnovale cehovske organizacije: u Novom Miloševu 1847, Dudešti Večiju (Bešenova) 1840, Lenauhajmu (Čatad) 1826, Novom Bečeju 1828, Čečeju (Keča) 1827, Komlušu 1827, Lovrinu 1839, Teremiji Mare (Marienfeldu) 1846, Jaši Tomiću 1837, Mokrinu 1846 i Žombolju 1823. godine. Kovači su osnovali svoj ceh u Zrenjaninu 1828, Kikindi 1819, Velikom Sent Miklošu 1821, Pančevu 1794, Međi 1837, Perjamošu 1845, Novom Bečeju 1822, Pečiul Nou (Ujpeč) 1840, Novom Segedinu (Ujsegedinu) 1846 i Žombolju 1823. godine.
Napredak na banatskim imanjima je prekinula do tada neviđena poplava 1830. godine. Tisa je kod Turske Kanjiže probila nasipe i poplavila je Banat do Vršca. Da nesreća bude veća, naredne godine je izbila epidemija kolere, koja je najviše desetkovala stanovništvo u Potisju. Posle ove velike poplave su počeli ubrzano radovi na odbrambenim nasipima, koje je finansirala država. Dobri car Franc I kako ga je narod zvao, izabrani naslednik i bratanac Josifa II, parobrodom je posetio ove krajeve, da bi se lično uverio u napredak poslova.
Prve vršalice
Sanacija zemlje posle poplava je išlo brzo i veleposednici su sve više ulagali u poljoprivrednu proizvodnju. U Banatu su se pojavile prve vršalice za žito, što je i u državnim okvirima izazvalo senzaciju. Baron Liptaji je na svom imanju u Lovrinu 1837. godine počeo da vrši žito mašinom kupljenom u Švedskoj. Ova mašina je na dan mogla da ovrši 115 krstina od 21 snopa, sa poslugom od 7 ljudi i jednim nadzornikom. Za 72 dana je ovršeno 4.896 krstina žita i 64 krstine zobi, što je ukupno iznosilo 3.240 požunskih merova, ili 202.500 litara pšenice, a to je za ono vreme bio neverovatan učinak. Ista mašina, samo sa manjim izmenama je 1842. godine za 56 dana ovršila 4.560 požunskih merova, što je iznosilo 285.000 litara žita. Baron Liptaji je sa ovom mašinom imao ogromnu zaradu i to se odmah pročulo u državi.
Ostali banatski veleposednici su se ugledali na barona Liptajija i počeli su da nabavljaju savremene vršaće mašine iz Amerike tipa Zajdl, koje su pokretali konji preko transmisije. Međutim, ove mašine su imale mnogo manji kapacitet i na dan su mogle da ovrše samo 45-50 krstina žita. Sve vršaće mašine sa početka XIX veka su radile na principu Škotlanđanina Majklija i Amerikanca Semjuela Ternera koji je 1831. godine patentirao novu mašinu. On je na bubnju vršalice postavio udarne zupce kao i na korpi (podbubnju) i tako su se zrna lakše odvajala iz klasja. U to vreme su u Ugarsku počele da pristižu i vršaće mašine iz Nemačke i Austrije koje su domaći kovački majstori sastavljali, šta više prilagođavali su ih svojim potrebama i unapređivali.
Mihalj Tandl iz Pape je, 1840. godine, napravio kopiju škotske vršalice i na taj način je podstakao ostale preduzimljive majstore da pokušaju samostalnu proizvodnju mašina. Tako su po narudžbi vršalice pravili u Budimpešti majstori Karolj Temlin i Šamuel Sij, no u njihovim manufakturama nije bilo uslova za masovniju proizvodnju. Šamuel Sij je 1845. godine napravio mašinu po jedinstvenom tehničkom rešenju i umesto do tada primenjivanog horizontalnog pogona, napravio je vertikalnu osovinu za pogon vršaće mašine koju su okretali konji.
Autor: Sabo Jožef